Занимљиво предавање „Паралеле – професори и студенти“ одржано је у уторак вече у препуној сали краљевачке музичке школе. Владимир Тошић, композитор, мултимедијални уметник и професор контрапункта и композиције на београдској музичкој академији, говорио је о свом стваралаштву, али и о ономе који је тај таленат код њега препознао и уобличио – о познатом српском композитору, професору и академику Василију Мокрањцу. Посебни печат и убедљивост Тошићевом, како је сам назвао, „неакадемском“ предавању, дало је свирање његовог студента, Владимира Цвијића, који је данас и сам професор на истој академији, па је, у краљевачку школу довео и своју студенткињу, Катарину Рувидић. Обоје су солистички изводили дела Мокрањца и Тошића, а наступили су и као дуо.
О томе колико посебан и значајан однос између професора и студента може да буде, сведочило је и то што професор Тошић, говорећи о времену, музици и делу Василија Мокрањца, свог професора није могао да назове никако другачије сем Васа јер га је и доживљавао као пријатеља и члана породице. И он, али и други композитори на чије су дело пресудни утицај имала предавања Василија, сина братанца можда још познатијег Стевана Мокрањца. Великом броју ученика краљевачке музичке школе, али и понеком основцу, Владимир Тошић није рекао зашто се „Васин“ живот завршио трагедијом (самоубиством), али је причао о ономе што сматра највећом његовом заслугом: он није, као што многи професори раде, посебно на уметничким факултетима, школовао своје копије и клонове, већ је препознавао индивидуални таленат и афинитете сваког свог студента. Захваљујући професору Цвијићу и његовој студенткињи, публика се уверила у којој мери се разликују стваралаштво Мокрањца и Тошића, а Тошић је говорио управо о тим примесама аутентичности и непоновљивости коју композиција треба да поседује како би се издвојила из мноштва. Док можемо да набројимо много више сјајних уметника из било које друге области, композитора је тек стотинак – оних правих, чија су дела преживела толике године управо због тога што су била оригинална. Тошић се обратио ученицима који размишљају да крену његовим стопама, објаснио је у којој мери је неопходно да слушају музику како би знали шта је све већ створено пре њих и како није препоручљиво измишљати „рупу на саксији“. Истакао је значај теоретских предмета и општег образовања, али говорио је и о инспирацији као о нечему неопипљивом и о компоновању као о послу који се мора радити само из срца и ни из једног другог разлога. Добитника многих награда из области композиције (треба издвојити оне освојене у Паризу и Лебаху) и човека чије композиције из последње оформљене епохе новијег доба, минимализма, свирају широм света, ученици музичке школе „Стеван Мокрањац“ слушали су без даха и усвојили су дивљење и оданост према Василију Мокрањцу који није међу живима већ више од тридесет година. То што је такву слику о свом професору пренео знатно млађим генерацијама, највише говори о светом односу који се успостави између најбољих професора и најбољих студената и нешто је што је Владимира Тошића Краљевчанима представило не само као доброг композитора, већ и као доброг педагога који жели да задужи наредне генерације онако како је и њега задужио Василије Мокрањац.
